Prvo bude puno ladno i ćaća ti je češće u kući. Ne radi.
Ni’ko ti ništa ne govori al’ vidiš kako se šaplje, govori se o nekin stvarima o kojima malo znaš.
Šta je to putovnica? Nikad čujo.
Ćaća kaže materi kako se čujo sa svojin kumon, kupit će kaže veću torbu, traži po kući onu krevetninu, onu šarevitu za terena a mater se nekako umanje smije..ne čuješ dogovor a ni plan ali ga vidiš. Srcon ga vidiš. Moreš ga napipat.
I oči ti širon otvorene. Pratiš.
Pratiš ćaću u stopu. Jedan dan sidnu te ispri’ sebe i kažu kako ćaća nema posla ovd’e a ne radi ti ni mater. To znaš. Nema se tu šta..
Ćaća iđe radit u Njemačku. S nedilje.
Ostat će do Uskrsa…Gradi’ će kuće. Tako su ti rekli. Kažu kako ćeš ti tako imat’ sve za školu..nogomet…taekwondo…Ih…
More!
Ne plačeš jer pojma nemaš di je ta Njemačka u koju iđu svi naši i pojma nemaš šta to znači kako ćaće nema do Uskrsa. Ne plačeš.
Jer pojma nemaš šta gubiš.
Kako ti u toj torbi, toj novoj…većoj…odnese ćaća srce.
Tvoje srce.
Odnese…u neki tuđi svit.
A ti ne znaš i ne plačeš…
Ti si dite svoje matere. Ne plače ni ona.
Tvoja mater samo kadikad ostane brez zraka. Onu večer kad je ćaća zamaka a tvoje mačke ga pratile do “Ćemera” baba je rekla kako je mater pobigla u kupatilo jer nema zraka.
Samo joj je zraka falilo. Baba je još rekla kako je to zato jer je mama trudnica.
Mater uvik nekako brzo u’vati zraka.
Brzo se vrati i zagrli vas dicu.
Sutradan više nisi obično dite. Dite si – onoga u Njemačkoj. Dite bile udovice. Tako ti mater u šali zovu. Svaki dan govoriš o svome ćaći…spominješ ga materi za vrime marende, ručka, večere… s nogometa …na nogomet…uvik samo ćaća. Oćeš ćaći sve slikat. Neka sve zna. Svaki udarac lopton. Svaki crtež. Svaku ispivanu pismu.
Svako razbijeno kolino.
Mater te ljubomorna kadikad ukori i pita
– šta je s njon. Šta je s njon?
Šta će bit !? Ona je uvik kod kuće i kuva , čisti ili vozi.
I prodju dani, nedilje, miseci. A ti samo misliš di ćeš s ćaćon kad dodje.
Prodju i godine. A ti samo planiraš.
Ni’ko se na svitu ne veseli Božiću i Uskrsu k’o ti… dite gastarbajtera.
Viruješ kako se Isus ne ljuti što i na te dane ti samo o ćaći misliš.
Isus znade kako si samo malešno dite koje se vrlo načekalo…napatilo…
Kojemu uvik mater sidi na tribinan kad se utakmica igra.
Uvik mater. U svemu samo mater.
Živiš za dan kad dolazi auto iz Njemačke s onin što ti je tvoj ćaća posla. Ma, nije tebi t’liko do lopte i Haribo gumića k’liko do toga što je ona prišla put iz ćaćine Njemačke.
A Njemačka je glavna i najveća na svitu jer tvoj ćaća u njoj kuće gradi.
Mater ti nikad ljuća nije bila k’o kad si jedan dan doša’ uplakan iz škole jer ti je jedan mali reka’ kako bi i njegov ćaća moga’ otić’ u Njemačku da ‘oće ali kako neće jer on njega voli. Točno tim ričima je reka’.
A ti si njemu reka’ kako i tebe ćaća voli neka je u Njemačkoj.
Ih…što ti je mater bila ljuta..vrlo… k’o ćuko.
Pita’ si je zašto. A ona je rekla kako se uvik ljuti kad ljudi lažu…jer na cilome svitu nema veće istine od te kako si baš ti ćaći cili svit. Cili cilcati svit. Kako ćaća u toj Njemačkoj živi sam samcat kako bi vama..njegovima u Hrvackoj bilo lakše.
Ti si dite koje najbolje na svitu zbraja..
Iđe te matematika. K’o nikoga.
Zato što po cile dane zbrajaš k’liko ima dok ćaća dođe i k’liko dana je ćaća bijo kod kuće lani…
Ti viruješ svojoj materi.
Viruješ joj. Ne slušaš je niti malo ali joj viruješ.
Ne viruješ joj samo unda kad ona priča neku priču kako je jednon davno jedna mala curica od sedan godina pivala za Po’noćku kod svetoga Luke neku pismu o ditetu tužnome kojemu se ćaća nije vratijo niti za Božić. Niti za Božić.
Ona pivala a cila crkva plakala.
A tužno dite nije imalo ni kaputa. Imalo je ćaću modri očiju i na autobusnoj stanici samo mater. Samo mater za Božić.
Drugu dicu grlijo je ćaća…
Tako mater priča.
Unda je fratar nakon Po’noćke curici koja je pivala da’ kuna i reka’ joj neka sebi kupi kaput.
Ti, dite gastarbajtera znaš kako to ne mere bit..srce ti kaže kako ćaća ne mere ne doć’ za Božić.
Kako baš svačiji ćaća dođe za Božić.
Tako je to i oko toga spora nema
niti ga smi’ bit’.
Nije pola prosinca još a ti već znaš kad ti ćaća kreće i kako nećeš kitit bor dok ti ćaća ne bane u primaću.
Al’ buni te mater.
Ona je tu malu izmislila.
To se zna.
Ma, sto posto.
Buni te što ona zna cilu pismu te male.
Cilu.
A refren već znaš i ti
Upamtijo si ga
” Sve bih na ovom svijetu dala,
Kad bi tebe ugledala…tata moj.
Božića već tri su prošla
Tvoja pruga nije došla.. tata moj ”
Pa ‘nako za se’ misliš kako ta materina pisma nema sve kitice…
Mater je sigur’o glavnu zaboravila.
Ćaća samo nije stiga na prugu te tri godine. Nije stiga.
Doći će iduće godine.
‘Oće.
Kad bi moga’ ti bi to i reka’ curici na stanici.
Da se ne misli.
Jer ti…dite gastarbajtera znaš, kako svaki ćaća živi sam samcat kad je daleko od svoje dice ….
Neka je okolo njega stotine ljudi, veliki zgrada i cili roj svića po stablin…
I neonski reklama.
On je sam samcat dok svoje dite ne zagrli.
Sam.
Dok svomu ditetu ne vrati srce odnešeno u torbi.
A za Božić
Ni ćuko ne smi’ bit’ sam.
A ni dite bez svoga srca.
*Nova kolumnistica portala Naroda, Barbara Jonjić, koja piše na ikavici, diplomirana je pravnica i mama četvero djece s kojima sama živi u Imotskom dok suprug zarađuje za obitelji radeći u Njemačkoj.
