Krajen lipnja
Kad čvrčki nadglasaju žabe
Okolo Vrljike
U taj vakat
Vakat žuti ledina
Časti se našega svetoga Ivana
Onoga miljenika našega naroda
Sveca svitnjaka na Gomeli
I priskakanja žere na križ
Onoga
Što ga ljudi t’liko volu da je teško u našemu kraju kuću naći brez Ivana, Ivane, Ike, Ive, Ivice…
I kad ožeže sunce prid svetoga Ivana
Ispri’ naši kuća vidit moreš ljude su torbakin na kostiman i kišobranin što ji od sunca branu…
Oni što ne nosu kišobrane
Nosu šćape
Da se odapru kad baš teško postane
Opaljeni suncon, teškoga koraka a jopet vedri
Prodju kroza selo
Nizbrdo
Tamokar
Di viruju kako se naša Gospa
Mater našega Isusa ukazala
Međugorje
Vidile ga moje noge prvi puta
Još unda osandeseti i neke
Unda kad se
Pola sela vozilo nazad u Delića kombiju
Natiskani
Sidili smo po zemlji na šugamanin i dekan
Smijali se
I pivali puton
Pivali da sve ječi
Kriste u tvoje ime sad smo ovd’e svi
Nisan znala u ta doba šta je to čudo
Neka su baš svi o nekakvin čudesima kazivali
I baš svi kazivali kako će Gospa
Jednon
Ostavit’ svima vidljiv znak
E
Tako su govorili
Veliki i vidljivi znak
A ja godinama prazna išla u Međugorje i još praznija se vraćala
Misu svetu ne bi ni slušala nego san uguron gledala u nebo
Zaslipljena
Uguron san svojin očima diteta
Tila vidit taj križ koji se kako kazivaju vrti na nebu i to sunce što se u hostiju pritvara..
Baš onako kako su to vidili neki drugi ljudi…
E
Ja san to tila vidit više nego išta
Pa bi unda mislila šta ću pojist
I kakvu krunicu mogu kupit za ono zeru šta iman u džepu
Tila san ja naći Gospu u Međugorju
I bit baš tuten blizu njezinome sinu
Al’ nije mi se dalo
K’o uzinad
Odnilo bi me
Ovako ili onako
I nosalo bi me
Godinama
Onako kako te nosa k’o čovika Izgubljenoga
Sve dok jednoga dana ne s’vatiš
Kako svako zašto imade zato
A svako zato imade stotinu zašto
I kako ti je nekako najlašnje plakat na
Podbrdu
Najlašnje
Očiju uprti u sunce na zalasku
Dok svaka zraka ljubi
Svaki šaraviti list naše Ercegovine
Onako kako se to ponavlja svake godine
Kad se sastavi listopad su studenin
Pa gledaš zeru sunce
Pa svoje bose i nečiste noge
Pa zeru moliš
Pa unda klekneš
Kako bi dozva’
I Oca
I Sina
I Du’a svetoga
Pa ti kažu kako je mrak
A tebi se ne iđe
Niti misliš šta ćeš kupit
Niti šta ćeš pojist
A džepi ti nisu prazni
I nemaš samo zeru
Nikad u Međugorju nisan vidila križ koji se vrti na nebu
Nisan
Niti san vidila sunce koje se pritvori u hostiju
Ni čut
Nisan
Meni je Međugorje dalo jedno malešno sunce u
Jednome bilome paketinu
U jednome zeleno-žutome krevetiću
Ispunilo jednome čoviku i jednoj ženi najveću želju
A što se mene tiče
Majka Isusa Krista
Koja se ukazuje u Međugorju
Ostavila je i znak
Ne čekan ga ja više
Znak je s nami
Gledan ga
Je
Ja ga vidin
More ga vidit svaki onaj ‘ko oće
Znak ima i ime
Lipo i naše
Ime mu
Hrvacka
Mirno ja spavan i ne mislin se ‘oće li Vatikan priznat Međugorje
Nu
Čovik katolik ni Lurd nije dužan priznat
Meni
Mome srcu
Samo jedno je važno
Ne branite mi
Onu vedrinu
Prid svetoga Ivana
Vedrinu
Oni ljudi su torbakon na kostiman
I šćapon u rukaman…
Narod.hr
